German romantic thought of poetical symbolics and its aesthetic realization in Goethe's Faust ; Немецкая романтическая мысль о поэтической символичности и ее художественное выполнение в Фаусте Гетe

[В. М. Петровић]

747 листова

Наука о књижевности, Општа књижевност - Теорија књижевности, Историја књижевне критике, Историја опште књижевности, Историја немачке књижевности, Херменеутички приступ Гетеовом Фаусту / Literary Studies, Comparative Literature - Theory of Literature, History of Literary Criticism, History of Comparative Literature, History of German Literature, Hermeneutical Approach to Goethe's Faust

Дисертација се састоји из два дела. Први, теоријски део посвећен је историјској поетици симбола у периоду немачког преромантизма, романтизма и идеализма, а други, херменеутички део испитује начин на који је симболичка поетика остварена у Гетеовом Фаусту. Дводелност рада утемељена је на претпоставци која се доказује у оба његова дела, а која се односи на идејно и поетско јединство испитиваног феномена (симбола) и његовог романтичног духовног и књижевног контекста. Теоријски део утврђује у духовноповесном следу (од Лесинга, Хамана, Хердера, Гетеа, преко Канта, Шилера, браће Шлегел, Шелинга, Золгера, закључно с Хегелом) као кардиналну – немачку романтичну мисао о томе да највиша песничко-уметничка вредност одговара највишој људској духовној моћи фантазијског стварања, те да последња постоји као језички изражена, односно као уметнички уобличена. Уметнички спроведена афирмација хуманости могућа је као формално-садржинско јединство оствареног песничког поретка, а оно се испоставља као нераскидиви идентитет естетског поступка и метафизичке мисли. Будући уметнички реализована, формално-садржинска јединственост естетског начина и метафизичког смисла песнички постоји као принцип фигурације којим се чулно-изражајно уобличава апсолутни духовни смисао. Тај принцип специфичног слагања естетских и метафизичких нивоа текстуалних дејстава управо је симболички. Како се он не може исцрпсти у самој апстрактној рефлексији симболичке уметности, тако други део рада проверава поетску актуализацију симбола у конкретном романтичном тексту. Гетеов Фауст је дело које тежи ка експлицитно апсолутном смислу (то је метафизичко спасење појединца), но искључиво као циљу који је омогућен естетски, кроз симболичку фигурацију. Ова поетизује чулну стварност земаљског света као сегмент апсолутних, натчулних сфера, те најзад тематизује земаљску трагедију смртног појединца као специфичну божанствену комедију његовог спасења за вечност. Апсолутно духовно значење досеже се реализацијом саме апсолутне уметности, а ова се испуњава у симболичком јединству: формалне слободе поетског 6 поступка и начина, и значењске слободе индивидуализоване хуманости која заслужује метафизичко спасење.

The thesis consists of two parts. First, theoretical part is dedicated to historical poetics of symbol in German romanticism, and second, hermeneutic part questions the way of symbolic fulfilment in Goethe's Faust. The duplicity of the work is based on a premise that is to be proved in its both parts and it's a matter of essential unity and spiritual-artistic homogeneity of examined phenomenon and its romantic context. The theoretical part establishes an intellectual history of German romanticism (from Lessing, Hamann, Herder, Goethe, through Kant, Schiller, Schlegel brothers, Schelling, Solger, to Hegel) as one erected on a conviction that the highest artistic power is equivalent to the highest human power, which exists as expressed, i.e. poetically formed. Poetical testimony of humanity presents the unity of form and meaning and is realized as aesthetic-metaphysical homogeneity. Poetically accomplished, the formal-semantic unity of aesthetic process and metaphysical meaning can be reached only through figuration, or – more specifically – through the process which aesthetically and expressively shapes the absolute human meaning. The course of this process creates the symbolic principle. Since the pure reflection cannot exhaust this principle, whose very basis is the artistic realization of thought dedicated to art, particularly to symbol, the second part of thesis consequently analyses the actual poetic texture of symbol. Goethe's Faust is artistic piece explicitly directed towards absolute meaning (metaphysical salvation of the individual), that, however, can be accomplished only through poetic figuration. Absolute meaning results from absolute art itself, and the last reveals itself in the symbolic unity of: formal artistic freedom and semantic human freedom that deserves its own salvation.

симбол (симболика, симболизација), парабола, романтизација (романтика), фигурација, текстура, фантазија, рајоликост, поијетичност, парадокс, иронија, естетско-метафизичко огледање, формално-садржински идентитет, слобода, хуманост, боголикост

symbol (symbolics, symbolizing), parable, romantics, figuration, texture, fantasy, paridisian, poiesis, paradox, irony, aesthetic-metaphysical reflexion, formal-semantic identity, freedom, humanity, godlikeness

821.112.2.09-2 Goethe J.W.:801.73(043.3)

Tekst