Precontractual duty to inform

[С. Дабић]

398 листова

Društvene nauke / Građansko pravo Social sciences / civil law

Последњих деценија упоредноправну научну јавност посебно интригира питање да ли при закључењу уговора постоји дужност једне стране да обавести другу о околностима које су од одлучујућег значаја за доношење одлуке о закључењу уговора и у оним случајевима када таква дужност није изричито предвиђена законом. Обимност размера које је досегло истраживање о том правном проблему у упоредном праву пресудно је утицало на то да предмет ове докторске дисертације буде управо истраживање такве (опште) предуговорне дужности обавештавања. У раду се показује да су примарни проблеми са којима се правници, теоретичари и практичари, суочавају када је реч о предуговорној дужности обавештавања општег карактера њена проблематична фундираност и практична неодређеност. Готово да не постоји правни систем који садржи норму којом се будућим сауговарачима на општи начин намеће дужност обавештавања, а тамо се то изузетно чини, таква норма датира тек однедавно. Она није предвиђена ни у нашем праву. Из тих разлога се, након кратке анализе природе, терминолошког одређења и функције предуговорне дужности обавештавања, у овом раду приступа анализи других установа чији је циљ заштита воље сауговарача и очување правичне уговорне процедуре, како би се утврдило да ли њихово уређење и примена у пракси сведоче и о постојању такве предуговорне дужности обавештавања у једном правном систему. Њихова анализа и предложена решења у упоредном праву биће од немерљиве користи у утврђивању услова у којима настаје дужност обавештавања. Важно је поменути да је истраживање појма, основа, природе, обима, објекта и других питања која се постављају када је реч о општој предуговорној дужности обавештавања додатно отежала чињеница да се ставови о њој битно разликују међу правним системима. То је, с једне стране, учинило трагање за одговорима и изношење закључака донекле компликованијим задатком, али је, с друге стране, обогатило истраживање, омогућивши да се проблем сагледа из различитих углова и на прави начин схвати сва проблематичност овог института.

In recent decades, lawyers in comparative law have been very much intrigued by the question whether one party is under a duty to inform the other of facts which may have a decisive effect on its decision to conclude the contract even in cases where such a duty is not explicitly provided for by law. The noticeable importance which has been given to this particular legal issue has been the main reason why we decided to perform a thorough research about such (general) precontractual duty to inform. This doctoral dissertation shows that, when it comes to the general precontractual duty to inform, the main problems with which lawyers, theoreticians as well as practitioners, are faced are its problematic legal foundation and practical indeterminacy. There is almost no legal system which provides for a norm that explicitely imposes on the future contracting parties a general duty to inform, and the rare systems which do provide for it, have only recently implemented it. Serbian law does not provide for it as well. For these reasons, after a brief analysis of the nature, terminological determination and the function of the precontractual duty to inform, it seemed necessary to analyze some other legal institutes aimed at protecting the will of the parties and preserving a fair contract procedure, in order to determine whether these rules and their application can indirectly serve as a proof of the existence of such precontractual duty in one legal system. This analysis, as well as the analysis of the proposed solutions in comparative law, has been of great importance in determining the necessary preconditions of the precontractual duty to inform. It is also important to mention that the research on the notion, legal basis, nature, scope, object of the precontractual duty to inform has also been aggravated by the fact that there are significantly different views on the precontractual duty to inform among different legal systems. This has, on the one hand, made our search for answers and general conclusions a somewhat more complicated task, but, on the other hand, it has enriched our research, allowing the problem to be looked at from different angles and allowing us to properly understand all the problems of this institute.

Дужност обавештавања. Ћутање у праву. Мане воље. Предуговорна одговорност. Савесност и поштење.

Duty to inform. Silence in law. Defects of consent. Culpa in contrahendo. Bona fides.

UDK=347(043.3)

Tekst