Architect Aleksandar Đokić

[А. Б. Јевтовић]

562 листа

Историја уметности - Историја архитектуре / History of Art - History of Arhitecture

Александар Ђокић један је од најплоднијих српских архитеката новијег доба, чије је стваралаштво обогатило београдску и српску архитектуру током четири последње деценије двадесетог и почетком прве деценије двадесет и првог века. У историографији је препознат као припадник романтичне гране новије српске архитектуре и као аутор снажног индивидуалног стила, који је умногоме допринео развоју ауторске архитектуре на територији Србије. Средином последње деценије двадесетог века, објављена је монографска студија о архитекти Ђокићу којом је детаљније приказано око 30 одабраних пројеката. Осим тога, кроз сва досадашња историографска истраживања, пројекти Александра Ђокића обрађивани су појединачно а његово стваралаштво представљено је парцијално. Целокупан стваралачки и стручно–публицистички рад архитекте до сада није био предмет посебног истраживања са довољне историјске дистанце. Ова дисертација има за циљ да истражи све аспекте деловања Александра Ђокића, као и контекст у којима су његова дела настајала, уз анализу архитектонског окружења и кроз дефинисање домаћих и светских утицаја под којима је стварао. Тежиште рада је на дескрипцији и анализи појединачних фаза и пројеката путем којих је аутор постепено изграђивао препознатљив стилски израз, као и на расветљавању бројних сарадњи карактеристичних за његов градитељски опус. Историографски метод истраживања је, у складу са предметом проучавања, заснован првенствено на прикупљању, анализи, класификацији и валоризацији заоставштине архитекте, као и свих доступних примарних и секундарних извора од значаја за свеобухватно истраживање стваралаштва Александра Ђокића и његове улоге у новијој српској архитектури. Познато је да је учествовао у изради три стотине шеснаест пројеката, од чега су у подједнакој мери заступљени урбанистички планови, архитектонска решења пословне и јавне намене, стамбени објекти, док је у домену меморијалне архитектуре израдио тридесет и шест пројеката, најчешће у сарадњи са вајарима, а једним пројектом се опробао и у домену сакралне архитектуре. Учествовао је на преко шездесет и осам конкурса. Градитељска биографија архитекте у трајању од четири деценије, обимна продуктивност, као и његове изложбене и стручно– публицистичке активности, омогућили су свеобухватно сагледавање не само стваралачког опуса аутора, већ и српске архитектуре тог периода. Снажно испољавајући своју креативну индивидуалност, у непрекидном процесу експериментисања кроз широк дијапазон тема којима се бавио, Ђокић је међу првима прихватао и примењивао најсавременије токове светске архитектуре. Његов стваралачки опус уједно одсликава и утицаје друштва и културне средине којој је припадао и унутар које је остварио бројне реализације својих пројеката. Ђокићева стваралачка делатност постепено се развијала кроз четири кључна периода: рани период, током којег су друштвене околности диктирале претежно бављење пројектима из области урбанистичког планирања и меморијалне градње (1960–1968), период прихватања утицаја светске авангарде и експериментисања са архитектонском формом (1969–1979), зрели период, у којем дотадашњим истраживањима форме придружује и историјску компоненту под утицајем постмодерне (1980–1989) и позни период, када његово стваралаштво, услед измењених друштвених околности и нестабилних инвестиционих улагања, одликује понављање и блага деконструкција претходно примењиваних форми (1990–2002). Унутар широког спектра својих интересовања, невезано за обим и намену пројекта, Александар Ђокић је свим задацима приступао са великим радним еланом и подједнаком пажњом, све време водећи рачуна о идејном концепту пројекта, као и о појединачним примењеним детаљима. Своја дела је приљежно чувао и редовно излагао на увид јавности, чиме је доприносио афирмацији архитектуре унутар домаће културне средине. Путем дневне и стручне периодике бавио се актуелним проблемима струке, објављивао је приказе пројеката и тим путем успостављао комуникацију архитектуре са друштвом. Истраживањем живота и стваралаштва Александра Ђокића, осветљава се позиција једног од истакнутијих архитектата у Србији који су стварали током друге половине двадесетог века, уочавају се међусобни односи индивидуалних доприноса ствараоца и друштвених прилика унутар средине, као и однос домаћих стручњака и културне средине према савременим светским архитектонским токовима. Даљим истраживањима дела Ђокићевих савременика, добила би се комплетнија слика њихових међусобних утицаја и додатно употпунила основа за даља сагледавања новије српске архитектуре.

Aleksandar Đokić is one of the most prolific Serbian architects of modern times, whose work enriched Belgrade and Serbian architeture during the last four decades of the twentieth century and the begining of the first decade of the twenty–first century. In historiography he is recognised as a member of the romantic branch of the newer Serbian architecture and as the author of a strong individual style, which has contributed greatly to the development of authorial architecture on the territory of Serbia. In the middle of the last decade of the twentieth century, a monographic study on architect Đokić was published which presented about 30 selected projects in more detail. In addition, through all previous historiographic research, Aleksandar Đokić’s projects were processed individually and his work was presented partially. The entire creative and professional–publicist work of the architect has not been the subject of special research so far from a sufficient historical distance. This dissertation aims to explore all aspects of Aleksandar Đokić’s activities, as well as the context in which his works were created, with the analysis of the architectural environment and through the definition of the domestic and international influences under which he was creating. The focus of the work is on the description and analysis of individual phases and projects through which the author gradually built a recognizable stylistic expression, as well as to illuminate numerous collaborations characteristic of his architectural opus. The historiographic research method, in accordance with the subject of study, is based primarly on the collecton, analysis, classification and valuation of the heritage of the architect, as well as all available primary and secondary sources of relevance for the comperhensive research of the Aleksandar Đokić’s creativity and his role in the recent Serbian architecture. It is known that he has participated in the making of three hundred sixteen projects, of which urban plans, architectural solutions for objects of business and public purposes and housing buildings are equally represented, while he has produced thirty–six projects in domain of memorial architecture, most often in cooperation with sculptors, and he also tried out a project in the domain of sacral architecture. He participated in more than sixty–eight competitions. The architectural biography of the architect that lasted for four decades, extensive productivity, as well as his exibition and professional–publicist activities, enabled a comperhensive overview of not only the creative opus of the author, but also the Serbian architecture of that period. Strongly expressing his creative individuality, in an uninterrupted process of experimenting through a wide range of topics he dealt with, Đokić was among the first to accept and apply the latest trends in world architecture. His creative work also reflects the influence of the society and the cultural environment to which he belonged and within which he achieved numerous realizations of his projects. Đokić’s creative activity gradually developed through four key periods: the early period, during which the social circumstances dictated predominantly dealing with projects in the area of urban planning and memorial architecture (1960–1968), the period of acceptance of the influence of the world avant–garde and eperimentation with the architectural form (1969–1979), the mature period, in which he joined the historical component to the past research of the form under influence of the postmodern (1980–1989) and the late period, when his creativity, due to changed social circumstances and unstable investments, features repetition and mild deconstruction of previously applied forms (1990–2002). Within a wide range of his interests, regardless of the scope and purpose of the project, Aleksandar Đokić joined all tasks with great workflow and equal attention, all the time taking into account the notional concept of the project, as well as the individual details applied. He carefully kept his works and regularly exposed it to the public, contributing to the afirmation of architecture within the domestic cultural environment. Through daily and professional journals, he dealt with current problems of the profession, publishing project reviews, and through that he was establishing communication of architecture with society. By exploring the life and the creative path of Aleksandar Đokić, the position of one of the most prominent architects in Serbia that was creating during the second half of the twentieth century is illuminated, so are the mutual relations of individual contributions of creator and social opportunities within the environment, as well as relations of domestic experts and cultural environment to the modern world arhitectural flows. By further research of the works of Đokić’s contemporaries, a more complete overview of their mutual influences would be obtained and it would supplement the basis for further consideration of recent Serbian architecture.

Александар Ђокић, романтична архитектура, хуманизација града, ауторска архитектура, експресионизам, Архиграм, брутализам, структурализам, метаболизам, насеље Кнежевац–Кијево, Кућа југословенско–норвешког пријатељства

Aleksandar Đokić, romantic architeture, humanization of the city, authorial architecture, expressionism, Archigram, brutalism, structuralism, metabolism, settlement Kneževac–Kijevo, House of Yugoslav–Norwegian friendship

72.071.1 Đokić A.:929

Tekst