Eschatological-historic dimensions of existence in the writings of Dionysius the Areopagite and Maximus the Confessor

[П. З. Петровић]

PDF/A (256 listova)

Систематско богословље - Догматика / Sistematical theology - Dogmatics

Есхатологија као наука о последњим догађајима подразумева Други Долазак Господа и Спаситеља света Исуса Христа. О разноврсним решењима односа есхатолошке и историјске проблематике постојања у последњих стотину година бавили су се многи западни аутори, али њихове експозиције или нејасно приказују или пренебрегавају улогу цркве у спасењу света. Њихова неретко пристрасна употреба критичко-историјског и текстократског тумачења речи Светог Писма и светоотачких текстова настала је пренебрегавањем богослужбеног утемељења библијских и светоотачких текстова. С обзиром на нововековно порекло термина есхатологија, православно-хришћански приступ ономе што се подразумева под појмовима есхатологијом и есхатолошким, одређује се не само из божанског или пак историјског угла сазнања, већ најпре из богочовечанског хоризонта постојања. Средиште есхатологије јесте сама Евхаристија. Послепадно историјско постојање које карактерише смртност света не може бити поистовећено са есхатологијом. Богочовечанско Откривење Будућег Царства Божијег као начина постојања Цркве јесте онтолошки одговор на проблем спасења од смрти која проблематизује појединачно као и општељудско постојање. Богоустановљени начин слављења Бога као есхатолошко-историјски догађај по преимућству, судећи по богословској мисли Максима Исповедника и Дионисија Ареопагита, пројављује благодатно присуство Бога у заједници коју називамо Црква. Сенка и икона, као и дионисијевски израз символ носе обележја помешаности живота и смрти, дакле историјског ограничења постојања које ће трајати до Другог Христовог Доласка и догађаја Васкрсења мртвих. Есхатолошко-историјске димензије постојања у најширем смислу јесу богооткривени хијерархијски начини постојања свеколике творевине. Богочовечански начин постојања историјски возглављује тајна Христова коју Дионисије Ареопагит и Максим Исповедник сагледавају као синоним за библијско богименовање Христа. Свако дејство које запажамо у творевини чулима или умом поставља пред нама гносеолошки захтев за препознавањем слагања, или отпадања од свештеног начина постојања света богооткривеног, односно богоустановљеног у тајни Христовој. Оваплоћење Сина Божијег и историјско богоустановљење Цркве као Тела Христовог најпре подразумева живот у конкретној јерархијској заједници са другима. Символично присуство вечности унутар времена јесте богоустановљено смештено у јерархијске структуре богослужбеног символизма Цркве, мимо којих богопознање није могуће. Због тога и свештено сабрање, евхаристија, односно литургијски начин постојања јесте богоустановљени одговор на најдубљу потребу бића за постојањем. Дионисије и Максим сагледавају постојање и циљ јерархије као усличњење и сједињење са Богом онолико колико је то могуће сваком понаособ бићу, у складу са свештеним символизмом тајне Христове. Крштење јесте онтолошки приступ животу божанског подобија у Христу. Господња Смрт и Васкрсење предато је Цркви не на критичко-историјски, већ на богослужбено-тајноводствени начин, тако да се и Васкрсење Господње богослужбено повезује са Васкрсењем Цркве, а не са индивидуализованим приступом Тајни Васкрсења. Због тога и свештени приступ богопознању унутар заједнице свештеног сабрања, евхаристије, представља темеље Дионисијевог и Максимовог богословља. Велике су разлике између начина изражавања Дионисија и Максима. За разлику од Максима, који на много места говори о свези Тајне Христове и Цркве, могу се оправдати односна виђење Дионисија Ареопагита, и поред терминолошких разлика, с признањем, да у Дионисијевом корпусу не можемо наићи на детаљнију богословску акривију на какву наилазимо у Максимовим исказима. Синтеза Дионисијевог и Максимовог приступа спасењу јасна је из њиховог односа према богослужбено-символичном начину постојања мимо кога не постоји могућност спасења света. Истовремено, црквени односи који још подразумевају смрт као претњу бићу иконично пројављују присуство Личности Господа Исуса Христа у богоустановљеном јерархијском начину постојања. Црква на тај начин није одређена местом, већ се место као положај бића у творевини одређује богочовечанском заједницом која

Eschatology as a science about the last events includes the Second Coming of Our Lord and Saviour Jesus Christ. Many Western authors have dealt with the various reasons of relations between the eschatological and historical issue of existence in the last hundred years, but their accounts either give an unclear picture or overlook the role of the Church in saving the world. Their, more often than not, biased use of a critical and historical and narrowly textual interpretation of what is said in the Holy Bible and writings of holy fathers. Considering the new origin of the term eschatology, the Orthodox Christian approach to what is considered under terms eschatology and eschatological, is determined not only from the divine or historical point of view, but primarily from the God-man’s horizon of existence. The core of eschatology is the very Eucharist. Historical existence after the fall, which is characterised by the mortality of the world, cannot be identified with eschatology. God-man’s revelation of the Kingdom Come as a way of the existence of the Church is the ontological response to the issue of one being saved from the death which deals with the both the individual and general human existence. The way of celebrating God that is established by God as an eschatological and historical event par excellence, according to the theological thoughts of Maximus the Confessor and Dionysius Areopagite, shows the graceful presence of God in a community that we call the Church. Shadow and eikon and also the Dionysian expression symbol carry within themselves the features of a mixture of life and death, i.e. the historical limitation of the existence that shall last until the Second Coming of Christ and the Resurrection of the dead. Eschatological and historic dimensions of the existence in the widest sense are hierarchical ways of the existence of the overall creation that are revealed by God. God-man’s way of existence is historically gathered by the Secret of Christ which Dionysius the Aeropagite and Maximus the Confessor see as the synonym for the biblical naming of Christ. Each energy that we can notice in the creation with our senses or mind, pose before us a gnoseological requirement to recognise the agreeing or apostation of the hierarchical way of the existence of the God-revealed, i.e. God-founded world in the secret of Christ. The embodiment of the Son of God and the historical Godfoundation of the Church as the Body of Christ primarily means life in a concrete hierarchical community with others. Eiconic presence of infinity within time is set in the hierarchical structures of the God-servicing symbolism of the Church, without which knowing of God is not possible. That is why the hierarchical koinonia, Eucharist, i.e. the liturgical way of existing is a God-founded response to a being’s deepest need to exist. Dionysius and Maximus see the existence and aim of hierarchy as being similar to unifying with God inasmuch it is possible to each individual being, in accordance with the hierarchical symbolism of the Secret of Christ. Baptism represents the ontological approach to life of the divine likeness in Christ. The death of God and Resurrection were given to the Church not in the critical and historian manners but in a manner of God-servicing and mystagogic way, so that the Resurrection of our Lord is connected in a God-servicing manner with the Resurrection of the Church, and not with the individualised approach to the Secret of Resurrection. That is why the hierarchical approach to knowing of God within the community of hierarchical koinonia, Eucharist, represents the fundaments of Dyonysius’ and Maximus’ theology. Differences are big between the ways Dyonisius and Maximus ponder on the issue. Contrary to Maximus, who in many places speaks of the connection of the Secret of Christ and the Church, one can justify the related Dionysius Aeropagite’s point of view, regardless of the differences in terminology, admitting that in Dionysus’ body of work we cannot find a detailed theological accuracy, which we find in Maximus’ statements. The synthesis of Dionysus’ and Maximus’ approach to salvation is clear from their relation to the God-servicing symbolic manner of existence, without which there is no possibility of the salvation of the world. At the same time, ecclesiastical relations which still imply death as a threat to a being, show in an iconic way the presence of the personality of our Lord Jesus Christ in the God-founded hierarchical manner of existence. The Church in this way is not determined by a location. Instead, the location, as the position of the being is determined with the God-man’s community which can only be considered in that manner as an all-cosmic event.

есхатологија, историја, смрт, спасење, начин постојања, Црква, јерархија, евхаристија, Господ, символизам, сенка, икона, истина

eschatology, history, death, salvation, way of existence, Church, hierarchy, Eucharist, Lord, symbolism, shadow, eikon, truth

27-284(043.3)

Pravoslavno bogoslovlje

Text