Poetry of Petar Pajić Поэзия Петра Пайича

[В. Ваш]

124 листа

Наука о књижевности - Српска књижевност 20. века – поезија / History of literature - Serbian literature of the 20th century - Poetry

Тема ове докторске дисертације је поезија Петра Пајића, песника којег је књижевна наука сврстала првенствено у неосимболизам, покрет који се у српској поезији јавља почетком друге половине 20. века. Основне поетичке поставке неосимболизма детектују се понајпре у опирању авангардној самодовољности и неговању осећаја за историјску и литерарну традицију, али на основама које употреби симбола дају нову, често непрепознатљиву димензију у смислу класичне рецепције симбола као средства песничке имагинације. Естетичка начела неосимболизма допуњују значење симбола онаквог каквог га негује класични симболизам, и то у правцу његове индивидуализације која се може дефинисати као онтолошки облик естетизма. Слобода у примени симбола биће повод да се у раду осветли књижевно-историјски контекст појаве српског неосимболизма. С обзиром на то да песничко дело Петра Пајића, све до почетка овог века није превише често било у фокусу интересовања књижевне критике, то је и књижевна наука остала ускраћена за дубље и свестраније сагледавање тематских, структурних, значењских, језичко-стилских, као и поетичких и аутопоетичких вредности поезије Петра Пајића као једног од утемељивача новог таласа у српској поезији друге половине 20. века. Намера је да се у овом раду песничко дело Петра Пајића сагледа у целости, хронолошки и систематично, кроз анализу сваке објављене књиге песама уз коришћење неопходне књижевно-историјске, књижевно-теоријске и језичко-стилске апаратуре. Поред указивања на експлицитно изражена поетичка начела, овај рад ће значајно место посветити проучавању Пајићеве имплицитне поетике, као и оригиналним аутопоетичким визурама којима обилује поезија Петра Пајића. Умештајући поезију Петра Пајића, у вредносном смислу, у само средиште српске поезије друге половине 20. века и третирајући је равноправно са поезијом песника који су се с правом наметнули као водећи песници у том раздобљу, намера аутора рада је да се омогући реалније сагледавање високих естетских и поетичких критеријума које Петар Пајић својом поезијом оставља у наслеђе представницима најновије генерације српског песништва.

The topic of this doctoral dissertation is the poetry of Petar Pajić, a poet primarily classified into neosymbolism, the movement which appeared in the Serbian poetry at the beginning of the second half of the 20th century. The basic poetic postulates of neosymbolism are primarily detected in resisting the avant-garde self-sufficiency and cultivating a sense of historical and literary tradition, but on the foundations which give a new, often unrecognisable dimension to the use of the symbol in terms of classical reception of the symbol as a means of poetic imagination. The aesthestic principles of neosymbolism complement the meaning of the symbol such as it is upheld by the classical symbolism, notably in the direction of its individualisation,which can be defined as an ontological form of aestheticism. The freedom in the use of the symbol serves in the present work as a ground for illuminating the literary and historical context of the appearance of Serbian neosymbolism. Taking into consideration that until the beginnning of this century the poetic oeuvre of Petar Pajić was not too often the focus of interest in literary criticism, what followed was that the literary theory was left deprived of a deeper and more comprehensive study of thematic, structural, semantic, linguistically stylistic, as well as poetic and autopoetic values of the poetry of Petar Pajić, as one of the founding fathers of the new wave in Serbian poetry in the second half of the 20th century. This work intends to study the poetry of Petar Pajić as a whole, chronologically and systematically, through analysis of each published book of poems, and by using the necessary literary history, literary theory and language style apparatus. In addition to pointing to explicitly expressed poetic principles, this work dedicates a significant amount of research to Pajić’s implicit poetics, as well as to original autopoetic viewpoints that are abundant in the poetry of Petar Pajić. By positing the poetry of Petar Pajić, in terms of values, in the very centre of Serbian poetry of the second half of the 20th century and treating it on equal terms with the poetry of poets who rightly asserted themselves as leaders in that period, the author of the dissertation intends to provide a more realistic study of high aesthetic and poetic criteria that Petar Pajić leaves with his poetry as a legacy for representatives of the latest generation of Serbian poets.

поезија, симболизам, неосимболизам, симбол, експлицитна поетика, имплицитна поетика, аутопоетика, песничка збирка, Петар Пајић

poetry, symbolism, neosymbolism, symbol, explicit poetics, implicit poetics, autopoetics, collection of poetry, PetarPajić

821.163.41.09-1 Pajić P.(043.3) 821.163.41.09"19"(043.3)

Tekst