Title
Языковая картина мира в прозе Владимира Казакова: докторская дисертация
Creator
Šljivar, Vasilisa, 1991-, 55979017
Copyright date
2020
Object Links
Select license
Bez licence - direktna primena zakona
License description
Ako ne izaberete neku od licenci, vaše zaštićeno delo može biti korišćeno samo u okviru opštih ograničenja autorskih prava. Na taj način ne dozvoljavate komercijalno ni nekomercijalno korišćenje, naročito reprodukciju, distribuciju, emitovanje, dostupnost i obradu dela. Izbor Creative Commons (CC) licence promoviše diseminaciju vašeg dela. Za više informacija: http://creativecommons.org.rs/licence
Language
Russian
Cobiss-ID
Theses Type
Doktorska disertacija
description
Datum odbrane: 24.09.2020.
Other responsibilities
mentor
Ičin, Kornelija, 1964-, 12658023
Academic Expertise
Društveno-humanističke nauke
University
Univerzitet u Beogradu
Faculty
Filološki fakultet
Alternative title
The linguistic picture of the world in the prose of Vladimir Kazakov
Језичка слика света у прози Владимира Казакова
Publisher
[В. Шливар]
Format
211 листа
description
Литературоведение - Русская литература / Наука о књижевности - Руска књижевност / Literature study - Russian literature
Abstract (ru)
Настоящая работа посвящена исследованию прозаических текстов Владимира
Казакова, написанных в период с 1965 по 1988 гг. в лучших традициях авангарда. Предельно
гибридная проза данного автора рассматривается сквозь призму трех главных категорий
человеческого познания – времени, пространства, языка – которые он в своем творчестве
стремится преодолеть.
Уникальный словесный мир Казакова, парящий «на грани», или говоря терминами
постмодернистской поэтики – казаковский хаосмос, воспринимается как продукт автодиалога,
ведущегося автором в целях самопознания, то есть повторного воссоединения с миром. Чувство
абсурда, вызванное невозможностью узнать себя, понять собственное существование, находит
отражение в ряде тем, а также мотивов, строящих зыбкую, неуловимую, сугубо имманентную
реальность. Среди ключевых обнаруживаются темы отчуждения, одиночества, отчаяния,
отражения, исчезновения, вечности, призрачности, памяти, смерти, страха, а также мотивы окна,
зеркала, часов, реки, моста, мгновений, фонарей, дали, света и т.д. Немаловажными предстают и
различные литературные приемы: диалогизация, антропоморфизация, театрализация,
карнавализация, драматизация, автобиографизм, документализм, лексический повтор и др.
Работа в итоге выявляет, что процесс самопознания воспринимается Казаковым, как
попытка возврата в лоно мира через освобождение от уз рационального мировосприятия. Данный
опыт освобождения подразумевает выход за пределы сознания по ту сторону, в широкое
неизведанное пространство хаоса, скрывающее потенциал к сотворению новых миров.
Единственным средством такого прорыва, как бунта против абсурдного человеческого
существования, Казакову видится язык, поскольку лишь в языке человек-мир находит себе место.
Именно поэтому, для понимания поэтики данного автора стержневым является рассматривание
многоуровневого языкового эксперимента, ломающего и отрицающего привычные
представления, но заодно создающего новую, языковую картину мира условностей, и тем самым
преподносящего спасение.
Abstract (sr)
Овај рад је посвећен проучавању прозних текстова Владимира Казакова аписаних од
1965. до 1988. године у најбољим традицијама авангарде. Крајње хибридна проза овог аутора
посматра се кроз призму трију основних категорија људске спознаје – времена, простора и језика
– које аутор својим стваралаштвом тежи да превазиђе.
Јединствени словесни свет Казакова, што лебди „на граници“, или, говорећи речником
постмодернистичке поетике – казаковски хаосмос, поима се као продукт аутодијалога, који аутор
води у циљу самоспознаје, односно поновног сједињавања са светом. Осећање апсурда, изазвано
немогућношћу препознавања себе самога, разумевања сопственог постојања, налази одјек у низу
тема и мотива, који граде непостојану, неухватљиву, крајње иманентну реалност. Међу кључним
су тема отуђености, усамљености, очаја, одраза, ишчезавања, вечности, привидности, сећања,
смрти, страха, као и мотиви прозора, огледала, сати/сатова, реке, моста, тренутка, фењера,
даљине, светлости итд. Од нарочитог значаја су и различити књижевни поступци: дијалогизација,
антропоморфизација, театрализација, карневализација, драматизација, аутобиографизам,
документализам, лексичка понављања и др.
Рад у коначници показује да Казаков процес самоспознаје разумева као покушај повратка
у наручје света кроз ослобађање од спрега рационалног поимања. Ово искуство ослобађања
подразумева излазак с ону страну свести, изван њених граница, у широки неистражени простор
хаоса, који скрива потенцијал за стварање нових светова. Такав продор, схваћен као бунт против
апсурда људског постојања, према Казакову може бити начињен једино језиком, будући да само
у језику човек-свет налази своје место. Управо је због тога за разумевање ауторове поетике
кључно разматрање вишестраног језичког експеримента, који слама и одбацује устаљене
представе, али уједно ствара нову, језичку слику света условности, и самим тим нуди спасење.
Abstract (en)
This paper is devoted to the study of Vladimir Kazakov’s prose texts, written between 1965
and 1988, in the best traditions of the avant-garde. Ultimately hybrid prose of this author is viewed
through the prism of three human cognition’s main categories, that are time, space and language – which
he seeks to overcome in his work.
Kazakov’s unique verbal world, hovering “on the edge”, or in terms of postmodern poetics –
chaosmos of the Kazakov, is perceived as a product of auto-dialogue conducted by the author for the
purpose of self-knowledge, that is, re-unification with the world. The sense of absurdity, caused by the
inability to recognize oneself, to understand one’s own existence, is reflected in a number of themes, as
well as motifs that build an impermanent, elusive, purely immanent reality. Among the key themes are
detected the following: alienation, loneliness, despair, reflection, disappearance, eternity, unreality,
memory, death, fear, as well as the motifs of a window, mirror, clock, river, bridge, moments, lights,
distance, light, etc. Various literary techniques also appear important: dialogization,
anthropomorphization, theatricalization, carnivalization, dramatization, autobiographism,
documentalism, lexical repetition, etc.
The paper eventually reveals that the process of self-knowledge is perceived by Kazakov as an
attempt to return to the womb of the world through liberation from the bonds of a rational perception of
the world. This experience of liberation implies going beyond consciousness to the other side, into a wide
unknown space of chaos, that hides the potential for the creation of new worlds. Kazakov sees language
as the only means of such a breakthrough, as the revolt against the absurdity of human existence, because
only in language does man-world find its place. That is why, the core for the understanding of the poetics
of this author is the examination of a multi-level language experiment, breaking and denying the usual
ideas, but at the same time creating a new, linguistic picture of the world of conventions, and thereby
presenting salvation.
Key words: V.V. Kazakov, absurd, prose, self-knowledge, avant-garde, language experiment, dialogue,
chaos.
Authors Key words
В.В. Казаков, абсурд, проза, самопознание, авангард, языковой эксперимент,
диалог, хаосмос.
Authors Key words
В.В. Казаков, апсурд, проза, самоспознаја, авангарда, језички експеримент,
дијалог, хаосмос.
Classification
821.161.1.09-3 Kazakov V.V."1962/1988"(043.3)
Type
Tekst
Abstract (ru)
Настоящая работа посвящена исследованию прозаических текстов Владимира
Казакова, написанных в период с 1965 по 1988 гг. в лучших традициях авангарда. Предельно
гибридная проза данного автора рассматривается сквозь призму трех главных категорий
человеческого познания – времени, пространства, языка – которые он в своем творчестве
стремится преодолеть.
Уникальный словесный мир Казакова, парящий «на грани», или говоря терминами
постмодернистской поэтики – казаковский хаосмос, воспринимается как продукт автодиалога,
ведущегося автором в целях самопознания, то есть повторного воссоединения с миром. Чувство
абсурда, вызванное невозможностью узнать себя, понять собственное существование, находит
отражение в ряде тем, а также мотивов, строящих зыбкую, неуловимую, сугубо имманентную
реальность. Среди ключевых обнаруживаются темы отчуждения, одиночества, отчаяния,
отражения, исчезновения, вечности, призрачности, памяти, смерти, страха, а также мотивы окна,
зеркала, часов, реки, моста, мгновений, фонарей, дали, света и т.д. Немаловажными предстают и
различные литературные приемы: диалогизация, антропоморфизация, театрализация,
карнавализация, драматизация, автобиографизм, документализм, лексический повтор и др.
Работа в итоге выявляет, что процесс самопознания воспринимается Казаковым, как
попытка возврата в лоно мира через освобождение от уз рационального мировосприятия. Данный
опыт освобождения подразумевает выход за пределы сознания по ту сторону, в широкое
неизведанное пространство хаоса, скрывающее потенциал к сотворению новых миров.
Единственным средством такого прорыва, как бунта против абсурдного человеческого
существования, Казакову видится язык, поскольку лишь в языке человек-мир находит себе место.
Именно поэтому, для понимания поэтики данного автора стержневым является рассматривание
многоуровневого языкового эксперимента, ломающего и отрицающего привычные
представления, но заодно создающего новую, языковую картину мира условностей, и тем самым
преподносящего спасение.
“Data exchange” service offers individual users metadata transfer in several different formats. Citation formats are offered for transfers in texts as for the transfer into internet pages. Citation formats include permanent links that guarantee access to cited sources. For use are commonly structured metadata schemes : Dublin Core xml and ETUB-MS xml, local adaptation of international ETD-MS scheme intended for use in academic documents.