The language of Cetinje yearbooks and weeklies from the 19 th century (Grlica, Orlić, Crnogorac, Crnogorka and Zeta )

[ Ј.М.Газдић ]

PDF/A (590 Listova)

Овим радом смо се потрудили да проширимо корпус и обим језичких истраживања која се односе на Црну Гору 19. вијека, и уопште обим језичких истраживања која обухватају српске новине и часописе. Ексцерпирану грађу чине два најстарија и најзначајнија годишњака из 19. вијека – Грлица (1835–1839) и Орлић (1865–1870, 1885), недјељник Црногорац (1871–1872), први књижевни лист у Црној Гори – Црногорка из 1871. године (која је излазила као прилог Црногорцу), Црногорка (1884–1885), недјељник Зета (1885), који је покренут као наставак Црногорке, и годишњак Грлица (1889, 1890, 1891, 1892, 1893. и 1897). Будући да уредници годишњакȃ и недјељникȃ (као и поједини њихови сарадници) нису били са подручја Старе Црне Горе, да је појави ових часописа претходила писана књижевна традиција оличена у црногорским владикама, те да се испитивани период поклапа са завршном фазом Вукове реформе, циљ нам је био да утврдимо да ли су и у којој мјери у црногорској штампи XIX вијека заступљене дијалекатске црте карактеристичне не само за народне говоре Старе Црне Горе већ и народне говоре изван граница Старе Црне Горе; колики је утицај језика старијих аутора, и, нарочито, у којој мјери се примјењује Вукова реформа српског књижевног језика и писма. Овакве теме намећу традиционални методолошки приступ који подразумијева ексцерпцију грађе, селекцију и класификацију репрезентативних примјера, анализу и компарацију са оним говорним подручјима из којих су били сарадници часописа, као и компарацију са стањем у Вуковом језику и са стањем у стандардном језику. Наше истраживање је показало да је процес уједначавања у погледу нормирања књижевног језика ишао спонтано, без неких већих препрека и забрана у погледу усвајања вуковско-даничићевског принципa, иако су постојала извјесна колебања и недоумице у погледу уједначавања народних говора тадашње Црне Горе, Херцеговине и приморја са општом нормом заједничког књижевног језикa, будући да су неки сарадници имали различита рјешења у вези са правцем развоја српског књижевног језика (о неким језичким питањима се водила и полемика у часопису Црногорка између уредника овог недјељника Јована Павловића и сарадника Лазара Томановића). Свакако је повољна околност била и то што су духовни и свјетовни владари Црне Горе 19. вијека, Петар II Петровић Његош и Никола I Петровић Његош, за најближе сараднике и личне секретаре, а потом и уреднике цетињских гласила, бирали школоване и образоване „извањце―, врсне интелектуалце, присталице Вукових начела (Димитрија Милаковића, Јована Сундечића, Сима Поповића, Јована Павловића, Филипа Ковачевића, Лазара Томановића), заједно с којима су много урадили на пољу развоја културе, књижевности, просвјете, а прије свега српског књижевног језика. У годишњацима и недјељницима које су уређивали текстови су већином ијекавски, засновани на говорима херцеговачког типа уз извјесна фонолошка, морфолошка и морфосинтаксичка одступања условљена или образовањем и звањем уредникасарадника (ово нарочито у старијим годишњацима, Милаковићевој Грлици, а донекле и у Сундечићевом Орлићу) или пак дијалекатском базом самог аутора текста. Захваљујући ексцерпираној грађи, лако се може пратити развојна линија српског књижевног језика у цетињској штампи 19. вијека и постепено надилажење дијалекатских и локалних језичких особености

In this thesis it has been tried to expand the corpus and scope of language research related to Montenegro in the 19th century, and in general the scope of language research that include Serbian newspapers and magazines. The excerpted material consists of the two oldest and most significant yearbooks of the 19th century – Grlica (1835-1839) and Orlić (1865-1870, 1885), weekly Crnogorac (1871-1872) the first literary magazine in Montenegro – Crnogorka from 1871 (which was published as a supplement to Crnogorac), Crnogorka (1884-1885), weekly Zeta (1885), which was launched as a sequel to Crnogorka, and the yearbook Grlica (1889, 1890, 1891, 1892, 1893 and 1897). Since the editors of the yeasrbooks and weeklies (as well as some of their associates) were not from the region of Stara Crna Gora ―Old Montenegro‖, the appearance of these magazines had been preceded by a written, literary tradition embodied in Montenegrin bishops and thus the examined period coincided with the final phase of Vuk's reform. The aim of this thesis has been to determine whether and to what extent dialectal features (characteristic not only of the vernaculars of Stara Crna Gora but also of the vernaculars outside the borders of Stara Crna Gora) were present in the Montenegrin press of the 19th century; what was the influence of language of older authors and particularly, to what extent Vukʼs reform of Serbian literary language and script was applied. The mentioned topics impose a traditional methodological approach which includes excerpting material, selection and classification of representative examples then analysis and comparison with the speaking regions of the magazines'associates as well as comparison with the situation in both Vukʼs language and standard language. Our research has shown that the process of unification in terms of standardization of literature language went spontaneously, without some major obstacles and prohibitions in terms of adopting of Vuk-Daničićʼs principle, although there were some hesitations and doubts about harmonizing the vernaculars of the former Montenegro, Herzegovina and littoral with a general norm of a common literature language since some associates had different solutions regarding the direction of development of Serbian literature (in the magazine Crnogorka some linguistic issues were controversial between the editor of this weekly Jovan Pavlović and associate Lazar Tomanović). Certainly, a favourable circumstance was the fact that the spiritual and secular rulers of the 19th century Montenegro, Petar II Petrović Njegoš and Nikola I Petrović Njegoš chose trained and well-educated ―foreigners‖, excellent intellectuals, supporters of Vukʼs principles (Dimitrije Milaković, Jovan Sundečić, Simo Popović, Jovan Pavlović, Filip Kovačević and Lazar Tomanović), as their closest associates and personal secretaries and then the editors of Cetinjeʼs newsletters, together with whom they did a lot in the field of development of culture, literature, education and above all the Serbian literature language. The texts edited in the yearbooks and weeklies were mostly based on Herzegovinian speeches of ijekavian dialect, with certain phonological, morphological and morphosyntactic deviations conditioned either by education and the title of editor-associate (especially in the older yearbooks Milakovićʼs Grlica and to some extent in Sundečićʼs Orlić) or by the dialect base of the author of the text. Thanks to the excerpted material, it is easy to follow the development line of the Serbian literature language in Cetinjeʼs press of the 19th century and the gradual overcoming dialectic and local linguistic peculiarities.

Грлица, Орлић, Црногорац, Црногорка, Зета, Вук Караџић, реформа, српски језик

Crnogorac, Crnogorka, Crnogorac, Zeta, Vuk Karadžic, reform, Serbian language

Текст