ǂThe ǂrole of the Patriarchate of Constantinople in the jurisdictional matters concerning the Russian emigration in the first half of 20th century in relation to the Russian theological thought: a historical-canonical analysis

[Б. Ж. Грујичић]

337 стр.

Teologija - Историја Цркве / Theology - Church history

Рад има за циљ да кроз призму реалија конкретног историјског контекста са једне и канонског предања Цркве са друге стране пружи анализу ставова руских богослова на тему улоге Цариградске патријаршије у јурисдикционим питањима руске емиграције у првој половини XX века. Када су након октобарског преврата и трагичних дешавања која су уследила били принуђени да напусте своју отаџбину избегли Руси су и у емиграцији доживели искуство политичких, али, нажалост, и црквених подела. Најпре су се у стању узајамног раскола нашла два најзначајнија црквена центра у руском расејању – Париз и Сремски Карловци – а касније су се поменути центри (најпре Сремски Карловци, а потом и Париз) нашли у расколу са црквеним центром у Москви. Немири у Руској Цркви ишли су на руку совјетима, који су продубљивали постојеће поделе, али и иницирали настајање расколâ у самој Русији кроз стварање тзв. „Живе Цркве“, која је, пак, била призната и од стране саме саме Цариградске патријаршије. Под окриљем Цариграда се, након сукоба са Заграничним синодом у Сремским Карловцима, а потом и са фактичким предстојатељем Цркве у Русији, митрополитом Сергијем Страгородским (потоњим руским патријархом), 1931. године нашао и руски јерарх из Париза, митрополит Евлогије Георгијевски, упркос чињеници да је раније водио јурисдикционе спорове са Фанаром. Евлогијев поступак проузроковао је поларизацију у руским богословским круговима (поједини истакнути руски богослови су и пре Евлогијевог потчињавања Фанару већ спочитавали Цариградској патријаршији „папизам“ због њених претензија на целокупну православну дијаспору) у погледу компетенција Цариграда у јурисдикционим питањима руске емиграције. Богослови који су били упућени на Загранични синод и Москву су поводом Евлогијевог случаја негирали била каква посебна овлашћења Цариградске патријаршије, сматрајући да дато питање треба да буде решено у „руским црквеним оквирима“. Оваквој замисли, међутим, нису погодовале реалне историјско-политичке околности. Са друге стране, богослови сконцентрисани око Православног Светосергијевског богословског института у Паризу су, инсистирајући на територијалном принципу црквеног уређења, заступали став да руска дијаспора треба да се потчини Фанару. Овакав став неки најзначајнији међу њима ће ревидирати коју деценију касније када се буду нашли на челу борбе за стварање аутокефалне Православне Цркве у Америци. Нема сумње да је на ставове богословâ сваке од горенаведених страна битно утицала чињеница њихове јурисдикционе припадности, која је условила различите – по правилу – дијаметрално супротне интерпретације једних те истих канона, који су били актуализовани у спору. Јурисдикционе поделе у руској емиграцији током периода на који се превасходно фокусирамо у нашем раду, као и напети односи између Цариградске патријаршије и Руске Православне Цркве оптерећивали су међуправославне односе у целини, а спорови по питању суштине и конкретних начина реализације првенства у Цркви из датог периода рефлектовали су се на све потоње конфликте између Фанара и Москве и нису добили епилог све до данас. Илустративан пример овоме је трагична црквена ситуација изазвана актуалном украјинском кризом.

This thesis aims to provide a thorough analysis of the stances of the Russian theologians on the role of the Patriarchate of Constantinople in the jurisdictional matters of the Russian emigration in the first half of the 20th century, through the prism of the realities of the historical context on the one hand and the canonical Church Tradition on the other. When, after the October revolution and the tragic events that followed, they were forced to leave their fatherland, the Russians who fled experienced in emigration the same political and, unfortunately, church divisions. First there was a schism between the two most significant centres of the Russian diaspora – Paris and Sremski Karlovci – аnd later the two centres (first Sremski Karlovci, then Paris) found themselves in severe dispute with the centre of the church in Moscow. The unrest in Russian Church was favourable to the Soviets, who strived to deepen the existing divisions, but they also initiated the divisions in Russia itself by the establishment of the so-called “Living Church,ˮ which was recognized by the Patriarchate of Constantinople itself, though. After the confrontation with the Synod of the Russian Orthodox Church Abroad in Sremski Karlovci, and then also with the actual head of the Church in Russia, metropolitan Sergius Starogorodsky (later on the Russian patriarch), in 1931 the Russian hierarch in Paris, metropolitan Eulogius Georgiyevsky, came under the wing of Constantinople, in spite of the fact that he had had several juridical disputes with Phanar earlier on. Eulogius’s actions caused a polarization in the Russian theological circles (some prominent Russian theologians had even before Eulogius’s subordination to Phanar blamed Constantinople patriarchate with “papismˮ because of their pretensions to the whole of the orthodox diaspora) relating to the jurisdiction of Constantinople in the judicial matters concerning the Russian emigration. The theologians who were connected with the Synod of the Russian Church Abroad in Moscow, in Eulogius’s case were opposed to any kind of special authority to the Patriarchate of Constantinople, believing that the matter at hand should be resolved within “the frame of Russian church.ˮ However, the actual historical-political circumstances were not favourable to this idea at all. On the other hand, theologians concentrated around St Sergius Orthodox Theological Institute in Paris insisted on the territorial principle of the church system, and thus advocated that Russian diaspora should be subordinated to Phanar. This stance would be revised by some of the most prominent ones among them a few decades later, when after some time they found themselves at the helm of the struggle to establish an autocephalous Orthodox Church in America. There is no doubt that the stances of the theologians of each of the abovementioned sides were strongly influenced by the fact of their juridical affiliation, which caused various – with no exception – diametrically different interpretations of the same canons, and which were brought to the front in the dispute. Jurisdictional divisions among the Russian emigration during the period which we focus on in this thesis, as well as the strained relations between the Patriarchate of Constantinople and Russian Orthodox Church burdened the internal orthodox relations in general, while the controversies related to the basis and the actual order of precedence in the Church of the period reflected on all of the ensuing conflicts between Phanar and Moscow have not been resolved to this very day. A case in point here is the tragic situation in the church caused by the current crisis in Ukraine.

Цариградска патријаршија, Московска патријаршија, Руска загранична Црква, Евлогијев егзархат, руска емиграција, јурисдикциони спорови, дијаспора, право апелације, руски богослови

Constantinople patriarchate, Moscow patriarchate, Russian Orthodox Church Abroad, Eulogius’s exarchate, Russian emigration, jurisdictional disputes, diaspora, right of appeal, Russian theologians

27-1(=163.1):314.15:[271.21(560)"19"(043.3) 271.222(470)"19"(043.3)

Tekst