Post-cold war state building - between theoretical discourse and political practice

[С. Давидовић]

176 стр.

Политичке науке - Европске студије / Political science - European Studies

У овом раду смо настојали да доведемо у везу концепт и политику изградње државе са праксом дуготрајног спољног интервенционизма на Балкану, са циљем да допринесемо критичком сагледавању политике и моћи као често занемареним аспектима у анализама међународних пројеката изградње државе. Упркос опште прихваћеној претпоставци да је међународна изградња државе израз нових безбедносних претпоставки које карактерише пост-хладноратовски свет, она се у овом раду разуме као нормативни оквир интервенционистичке праксе којима се остварује контрола над унутрашњим политичким и економским процесима других, мање моћних (слабих) држава. Изградња државе се као сви претходни интервенционизми самолегитимише, и тај оквир подразумева - изградњу (либералне) демократске државе и институције тржишне економије. Ипак, један од закључака рада је да, без обзира да ли је градитељски интервенционизам уобличен кроз технократске програме реформе или европеизацију држава, он увек подразумева присилно мешање једне или више држава у домаћу јурисдикцију друге, са циљем мењања њених унутрашњих претпоставки. Кроз смештање концепта у контекст постхладноратовског безбедносног превирања и потребе преостале суперсиле да обезбеди мање интрузивне облике интервенционизма, он се у овом раду разуме као средство доминације над периферним и полупериферним областима, које се огледају у преласку са механизма принуде на консензуална средства. Ова претпоставка је тестирана у случају међународне изградње државе на Косову и Метохији, као дела вишефазног, мултидимензионалног интервенисања на самом крају 20. века. То је учињено кроз увезивање концепта изградње у дискусију о спољном интервенционизму као средству решавања политичких спорова на Балкану. Опредељење за овај приступ произилази из увида у то да је интервенционизам спољних актера у процесима стварања и разарања држава константа макар од краја 19. века, те да се његово уобличавање у концепт изградње државе разуме као један део тог процеса. Заправо, представљајући три фазе интервенционизма, које су обележиле кризу на Косову, од 1998. до 2013. године, настојали смо да укажемо да је садржај интервенционизма био под утицајем политичке агенде спољних актера, у првом реду Сједињених Држава, а не нормативних претпоставки о пожељности одређеног типа владавине. То јест, указујући на то да се концепту изградње, као нормативном оквиру интервенционизма, селективно приступало, настојали смо да доведемо у питање његову аутономну употребну вредност у анализи пост-конфликтних процеса на Косову.

This thesis attempts to connect the concept and policy of state-building with the practice of long-term external interventionism in the Balkans, aiming to contribute to a critical examination of politics and power as often overlooked aspects in analyses of international state-building projects. Despite the widely accepted assumption that international state-building represents new security assumptions characteristic of the post-Cold War world, this study understands it as a normative framework for interventionist practices used to control the internal political and economic processes of other, less powerful (weak) states. State-building, like all previous forms of interventionism, self-legitimizes and entails the construction of (liberal) democratic states and market economy institutions. One conclusion of the work is that whether interventionist state-building is shaped through technocratic reform programs or Europeanization, it always involves the coercive interference of one or more states into the domestic jurisdiction of another, with the goal of changing its internal assumptions. By situating the concept in the context of post-Cold War security upheavals and the remaining superpower’s need to ensure less intrusive forms of interventionism, this work views it as a means of dominating peripheral and semi-peripheral areas, reflected in the transition from coercive mechanisms to consensual means. This assumption is tested in the case of state-building in Kosovo, as part of a multi-phase, multi-dimensional intervention at the end of the 20th century. The concept of state-building is integrated into the discussion of external interventionism as a means of resolving political disputes in the Balkans. The choice of this approach stems from the insight that external actors' interventionism in the processes of state creation and destruction has been a constant at least since the end of the 19th century, and its shaping into the concept of state-building is understood as part of that process. By presenting three phases of interventionism that marked the crisis in Kosovo from 1998 to 2013, we aimed to show that the content of interventionism was influenced by the political agenda of external actors, primarily the United States, rather than normative assumptions about the desirability of a particular type of governance. By pointing out the selective approach to the concept of state-building as a normative framework for interventionism, we aimed to question its autonomous utility in analyzing post-conflict processes in Kosovo.

Изградња државе, интервенционизам, Косово, Уједињене нације, Европска унија

State-building, interventionism, Kosovo, United Nations, European Union

321(497)"19/20"(043.3) 327.7:321(497.115)"19/20"(043.3)

Tekst