Metaekphrasis as transcultural and transmedial phenomenon in the Classical and later periods

[Т. З. Ристић]

156 стр.

Наука о књижевности - Теорија књижевности, књижевна херменеутика, компаративне студије културе, компаративне студије медија / Literary Studies - Theory of Literature, Literary Hermeneutics, Comparative Cultural Studies, Comparative Media Studies

Предмет овог истраживања је посебна варијанта екфразе, која је уједно и њен најкомплекснији вид – метаекфрази. Самеравајући више како књижевних текстова, тако и „текстова” у другим знаковним системима, који настају у продукцији различитих култура и времена, желимо да проникнемо до онога што је заједничко свима њима и што, као такво, може конституисати оно што сматрамо метаекфрастичким. Унутар дела која узимамо за анализу уочавамо дијалог који је трансгресиван на културалном и медијалном нивоу, те се отуда две карактеристике истичу као иманентно метаекфрастичке: транскултуралност и трансмедијалност. Да бисмо се уопште упустили у херменеутичко испитивање, крећемо првобитно од успостављања теоријског и естетичког апарата, илуструјући одређење метаекфразе до ког долазимо кроз типологију екфразе, као и феноменологију њихове рецепције. Потом испитујемо видове у којима се метаекфраза јавља у стваралаштву Филострата Млађег („10. Пир или о Мижанима”), Ивана В. Лалића („Грчка грнчарија”), В. С. Најпола (Енигма доласка) и Мишиме Јукија (Златни павиљон), у екранизацијама дела Оскара Вајлда (Слика Доријана Греја) и Елене Феранте (Напуљска тетралогија), али и у процесу генерисања садржаја помоћу вештачке интелигенције. У свим овим текстовима тражимо заједничке црте, али нужно проналазимо и оне уникатне, које са сваким уобличењем придоносе комплексности поливалентног семиотичког феномена какав је метаекфраза. Као сопствено одређење метаекфразе нудимо следеће: метаекфраза је енаргејична и наративизујућа евокација друге енаргејичне и наративизујуће евокације дела просторних уметности.

The subject of this research is a special variant of ekphrasis, which is also its most complex form – meta-ekphrasis. By comparing both literary works and “texts” in other sign systems, produced within different cultures and at different times, we aim to fathom what is common to all of them and what, as such, can constitute what we consider meta-ekphrastic. Within the works we take for analysis, we observe a transgressive dialogue on a cultural and medial level, and hence two characteristics stand out as immanently metaekphrastic: transculturality and transmediality. To engage in a hermeneutic examination, we initially establish the theoretical and aesthetic apparatus, illustrating the notion of meta-ekphrasis, which we arrive at through the typology of the concept it is based upon – ekphrasis – as well as the phenomenology of their reception. Then, we explore the forms in which meta-ekphrasis appears in the works of the Younger Philostratus (“Pyrrhus or the Mysians”), Ivan V. Lalić (“Greek Pottery”), V. S. Naipaul (The Enigma of Arrival) and Mishima Yukio (The Temple of the Golden Pavilion), in the adaptations of works by Oscar Wilde (The Picture of Dorian Gray) and Elena Ferrante (The Neapolitan Novels), as well as in the process of content generation through artificial intelligence. In all these texts, we seek common traits. Still, we inevitably find unique ones, too, which, with each new embodiment, add to the complexity of the polyvalent semiotic phenomenon that is meta-ekphrasis. We offer the following as our own definition of meta-ekphrasis: meta-ekphrasis is a enargeic and narrativizing evocation of another enargeic and narrativizing evocation of spatial arts.

Метаекфраза, екфраза, транскултуралност, трансмедијалност, просторне уметности, enárgeia, наративизација.

Meta-ekphrasis, ekphrasis, transculturalism, transmediality, spatial arts, enárgeia, narrativization.

82.01(043.3)

Tekst