ǂThe ǂconcept of chronotope and the relationship between time, space ans light in the prose work of Ivo Andrić Концепция хронотопа и соотношение времени, пространства и света в прозе Иво Андрича

[Б. Р. Митровић]

196 стр.

Наука о књижевности - Наука о књижевности, Српска књижевност / Literary science - Literary science, Serbian Literature

У раду се анализира идеја књижевног хронотопа Михаила Бахтина, њена вишезначност и различити правци истраживања овог појма, да би се потом, на бази прецизираних теоријских смјерница, анализирао однос времена, простора и свјетлости у прозним дјелима Иве Андрића. Први дио рада теоријског је карактера и обухвата анализу Бахтинових дјела која се баве идејом вријемепростора, тачније свих видова временско-просторних односа у књижевном тексту које Бахтин узима у обзир. Након тога, показује се куда су усмјерене главне гране различитих тумачења Бахтинове идеје хронотопа. На основу та два аспекта – Бахтиновог и бахтинолошког – рад прецизира сљедеће кључне аспекте књижевног хронотопа: однос књижевног хронотопа и стварности, питање дихотомије представљање – доживљавање вријемепростора, питање односа хронотопа и жанра, видове темпоралности у Бахтиновим студијама о хронотопу, те хијерархију и кохабитацију хронотопâ у књижевном тексту. У другом дијелу рада, на темељу досадашњих достигнућа андрићологије на пољу спацијално-темпоралних и свјетлосних особености, теоријске поставке изнесене и разрађене у првом дијелу рада доводе се у везу са претпостављеним особеним временско-просторно- свјетлосним цјелинама које препознајемо код нашег нобеловца. На тај начин износи се хипотеза о постојању четири велика идејна хронотопска комплекса унутар прозног дјела Иве Андрића. Наредна цјелина рада подразумијева анализу Андрићевих прича и романâ, с циљем да се докаже постојање поменутих временско-просторно-свјетлосних комплекса, али и да се покаже на који се начин у прозним дјелима Иве Андрића међусобно односе хронотопи различитих хијерархијских нивоа, те на који начин хронотопи егзистирају, дијалогизирају и сукобљавају се у дјелима различитих (разлике између романа и приче) или истих (један роман наспрам другог) жанровских форми. Сходно томе, теоријска основа, у спрези са већ постављеним критеријумима унутар андрићолошких студија, кроз анализу самог корпуса у овом свјетлу, доводи до сљедећих закључака: Идејно усмјерени микрохронотопи образују макрохронотопске цјелине које се препознају на нивоу развијенијих прозних текстова (прича и романа). Понављањем таквих макрохронотопских структура формирају се велики, генерички хронотопи, тј. претпостављена четири идејна временско-просторно-свјетлосна комлекса Андрићеве прозе. Осим тога, доказује се на који начин се идејно различити хронотопи у дјелима доводе и у супротстављен, дијалогизирајући однос, с тим да се показује како хијерархијски однос и степен јачине сучељавања хронотопâ умногоме зависи од жанровског карактера текстова.

The paper analyzes the idea of Mihail Bakhtin's literary chronotope, its ambiguity and different directions of research into this concept, and later on, based on precise theoretical guidelines, it looks into the relations between time, space, and light in the prose of Ivo Andrić. The first part of the paper is of a theoretical nature and includes an analysis of Bakhtin's works that deal with the idea of time-space, more precisely all types of time-space relations that Bakhtin takes into account in the literary text. After that, it shows where the main branches of different interpretations of Bakhtin's idea of chronotope are directed. Based on the two aspects – Bakhtin and Bakhtinian – the paper specifies the following key aspects of the literary chronotope: relation between literary chronotope and reality, opposition between representation and experience of time-space, relation between chronotope and genre issue, temporality aspects in Bakhtin's chronotope studies, and hierarchy and cohabitation of chronotopes in the literary text. In the second part of the paper, based on the achievements of studies of Andrić in the field of spatial-temporal and light peculiarities, the theoretical propositions presented and elaborated in the first part of the paper are brought into connection with the presumed peculiar temporal-spatial-light entities that we recognize in our Nobel laureate. Thereby, the hypothesis of the existence of four great conceptual chronotopic complexes within the prose of Ivo Andrić is put forward. The next section of the paper involves the analysis of Andrić's stories and novels, with the aim of proving the existence of the mentioned temporal-spatial-light complexes, but also to show how the chronotopes of different hierarchical levels relate to each other in the prose of Ivo Andrić, and how chronotopes exist, dialogue and clash in the works of different (differences between novels and stories) or the same (one novel versus another) genres. Consequently, the theoretical basis, in conjunction with the already established criteria within the studies of Andrić, through the analysis of the corpus itself in this light, leads to the following conclusions: Idea-oriented microchronotopes form macrochronotopic units that are recognized at the level of more developed prose texts (stories and novels). By repeating such macrochronotopic structures, large generic chronotopes are formed, i.e., the four presumed conceptual temporal-spatial- light complexes of Andrić's prose. In addition, it is proved how and in what way conceptually different chronotopes in works are brought into an opposing, dialogizing relationship, with the fact that it is shown how the hierarchical relationship and the degree of strength of confrontation between chronotopes largely depends on the genre character of the texts.

Хронотоп, Михаил Бахтин, вријеме, простор, свјетлост, Иво Андрић

Chronotope, Mihail Bakhtin, time, space, light, Ivo Andrić

821.163.41.09-3:82.01 Andrić I.(043.3)

Tekst