Italian symbolist painting

[И. С. Савић]

217 стр.

Историја уметности - Историја уметности и визуелне културе новог века /

Сликарство италијанског симболизма настаје као локална манифестација интернационалног симболизма. Овај уметнички феномен се јавља на Апенинском полуострву током 80-их година 19. века и траје до краја Великог рата. Мада је симболизам настао у француској књижевности, имао је одјека широм Европе, а захваљујући културном трансферу изворних тема и идеја, формиран је читав спектар партикуларних симболизама, међу којима је и италијански. Он се развија под јаким утицајем европског симболизма, највише средњоевропског (Беч и Минхен), али негује и локалне тематско-морфолошке особености које почивају на поштовању богатог културног наслеђа Италије. Упркос неизбежним разликама у локалним варијантама, симболизам је задржао интернационалну конотацију. Она се огледа у заједничким тематским и садржинским оквирима које поштују и имплементирају у свој опус и уметници с Апенинског полуострва. У случају италијанског симболизма у питању су сижеи који се тичу перцепције жене (femme fatale/femme fragile), природе (идилични, песимистични, дионизијски пејзажи...), религије и нове духовности, те представљања сопства (аутопортрети). Најзаслужнији за пријем и дисеминацију симболистичких идеја у Италији били су водећи интелектуалци епохе – знаменити књижевници, ликовни критичари и теоретичари, попут Габријелеа Д'Анунција, Анђела Контија и Виторија Грубичија де Драгона који су у своје стваралаштво имплементирали учења Артура Шопенхауера, Фридриха Ничеа, Шарла Бодлера...Они су уједно пропагирали модернизацију италијанске уметничке сцене, за коју су веровали да је, сходно политичкој, културној и друштвеној „заосталости“ Краљевине Италије била ретроградна. Стремљење ка иновацији оновременог сликарства одвијало се у различитим уметничким центрима, који су допринели развоју регионалних особености италијанског симболизма. У градовима на северу, попут Милана, уведен је дивизионизам као поступак који почива на фрагментацији сликарског потеза, чиме се потенцира светлосни ефекат, али и духовна компонента насликаног садржаја. С друге стране, у Риму, вишедеценијској престоници, негован је култ прошлости, који је подразумевао иновацију на темељима апропријације и реинтерпретације ренесансног уметничког израза. У раду су анализирана дела водећих италијанских уметника симболизма (Ђовани Сегантини, Ђулио Аристиде Сарторио, Гаетано Превијати, Ђузепе Пелица да Волпедо, Плинио Номелини...), као и оних који су симболизму приступали „епизодно“, у оквиру тражења сопственог ликовног рукописа (Умберто Боћони). Разматрани су и радови јавности мање познатих аутора, који су такође дали допринос настанку и развоју италијанског симболизма. Истовремено, утврђене су и паралеле између књижевног и ликовног стваралаштва италијанских аутора, чиме је потврђена теза о постојању универзалног језика симбола на којима почивају и остварења симболиста с Апенинског полуострва. Напослетку, истакнут је значај континуитета у италијанској култури, те неговања концепта genius loci који сугерише претрајавање традиције и (култа) већ затеченог у Италији. Богатство културне баштине, истовремено бреме (због наметнутих очекивања), али и трајна вредност италијанства (italianità), утицало је на умереност италијанског симболизма, који не почива на радикалној модернизацији академског сликарства, већ на поштовању богатог уметничког наслеђа Апенинског полуострва, те регионализама различитих локалних школа.

Italian Symbolist painting emerged as a local manifestation of the broader international Symbolist movement. This artistic phenomenon appeared on the Apennine Peninsula during the 1880s and lasted until the end of the Great War. Although Symbolism originated in French literature, it found resonance across Europe. Through the cultural transfer of original themes and ideas, a wide spectrum of particular national Symbolisms was formed, among which the Italian variant holds a distinctive place. Italian Symbolism developed under the strong influence of the wider European Symbolist current - particularly that of Central Europe (Vienna and Munich) - while at the same time cultivating local thematic and morphological specificities rooted in a profound respect for Italy’s rich cultural heritage. Despite the inevitable differences among local interpretations, Symbolism preserved its international dimension. This was reflected in the shared thematic and conceptual frameworks adopted and reinterpreted by artists from the Apennine Peninsula. In the Italian context, Symbolism revolved around subjects concerning the perception of womanhood (femme fatale / femme fragile), the representation of nature (idyllic, pessimistic, or Dionysian landscapes), religion and the new spirituality, as well as the exploration of selfhood through self-portraiture. The foremost figures responsible for the reception and dissemination of Symbolist ideas in Italy were the leading intellectuals of the epoch - prominent writers, art critics, and theorists such as Gabriele D’Annunzio, Angelo Conti, and Vittore Grubicy de Dragon. In their creative and theoretical work, they integrated the teachings of Arthur Schopenhauer, Friedrich Nietzsche, and Charles Baudelaire, among others. At the same time, they advocated for the modernization of the Italian artistic scene, which they considered to be retrograde due to the political, cultural, and social “backwardness” of the Kingdom of Italy. The aspiration toward innovation in contemporary painting unfolded across various artistic centers, each contributing to the development of regional traits within Italian Symbolism. In northern cities such as Milan, divisionism was introduced as a pictorial technique based on the fragmentation of the brushstroke, emphasizing not only the effects of light but also the spiritual dimension of the painted subject matter. In Rome, on the other hand - the long-standing capital - the cult of the past was cultivated, involving innovation grounded in the appropriation and reinterpretation of the Renaissance artistic idiom. This study analyzes the works of leading Italian Symbolist artists - Giovanni Segantini, Giulio Aristide Sartorio, Gaetano Previati, Giuseppe Pellizza da Volpedo, Plinio Nomellini, and others - as well as those who approached Symbolism as part of their search for a personal pictorial language, such as Umberto Boccioni. The research also takes into consideration the works of lesser-known artists, who likewise contributed to the emergence and development of Italian Symbolism. Furthermore, parallels have been established between the literary and visual production of Italian authors, confirming the hypothesis of the existence of a universal language of symbols underlying the works of Symbolists from the Apennine Peninsula. At the same time, the study highlights the significance of continuity within Italian culture and the enduring concept of genius loci, which implies the persistence of tradition and the (cult) of the pre-existing in Italy. The richness of Italy’s cultural heritage - both as a burden, due to the weight of inherited expectations, and as a lasting value of italianità - influenced the moderate character of this artistic phenomenon. Italian Symbolism did not rest upon a radical modernization of academic painting but rather upon a profound respect for the nation’s artistic legacy and the regionalisms of its diverse local schools.

Италија, сликарство, симболизам, декадентизам, пејзаж, фатална жена, фрагилна жена, аутопортрет

Italy, Painting, Symbolism, Decadence, Landscape, Femme Fatale, Femme Fragile, Self-Portrait

75.036.45(450)"18/19"(043.3)

Tekst