Avant-garde architectural practices : experiment as an aesthetic and political category

[Б. М. Дробњак]

229 стр.

Архитектура и урбанизам - Историја, теорија и естетика архитектуре и визуелних уметности и обнова градитељског наслеђа / Architecture and Urbanism - History, Theory and Aesthetic of Architecture and Visual Arts and Renewal of Аrchitectural Heritage

Рад представља теоријски прилог проучавању феномена архитектонске авангарде током дугог 20. века и њене трансформације – у односу на изворно значење и деловање ове праксе – у савремености, почетком 21. века. Истраживање примарно полази од следеће хипотезе: деловање аутентичних архитектонских авангарди условљено је тоталитарним и репресивним друштвеним устројством. Стога се радом указује на обрт који се десио у ери савремености, а у коме се актуелне псеудо-авангардне архитектонске форме дозвољавају, очекују и подстичу. С тим у вези, такве праксе се не заснивају на прогресивистичком и еманципаторском карактеру, као што је то био случај са претходним архитектонским авангардним феноменима, већ понајвише на формалном обликовном деловању базираном искључиво на експериментисању унутар архитектонске форме и њеног језика, искључујући сваки шири критички и политички потенцијал ремећења друштвено-политичке констелације мултинационалног потрошачког капитализма. Истраживање се базира на критичко- теоријском захвату, анализи и интерпретацији архитектонске авангарде, са ближим фокусом на експерименту, односно истраживању кроз архитектуру и уметност. Предмет рада су оне експерименталне, радикалне, субверзивне и ексцесне архитектонске праксе које су имале за циљ целокупну промену света, као и свакодневних облика живота у простору друштвености. Конкретан фокус је на специфичним експерименталним и радикалним праксама које теже естетским револуцијама – оним архитектонским револуцијама које значајно утичу не само на чулну димензију појединца, већ укључују и све окружујуће друштвене и политичке компоненте путем којих се свет разуме, опажа и доживљава. Циљ ове студије јесте да се теоријски испита и успостави место авангарде у оквиру теорија архитектонских и урбанистичких пракси, односно да се понуди одговор на питање на који начин радикална авангардна архитектура провоцира и изазива, мења и реорганизује свакодневни живот људске заједнице. Тако се кроз три централна поглавља критички интерпретирају четири теоријске концепције авангарде у архитектури: историјске архитектонске авангарде, архитектонске неоавангарде, архитектонске поставангарде и феномен архитектонске авангарде у савремености. Задатак је да се расветли утицај радикалног, експерименталног и субверзивног израза својственог авангардном феномену на развој архитектонске мисли, идеја и пракси. У раду се успоставља нова теоријско-критичка подела на уметничко-архитектонске авангарде и естетско-архитектонске авангарде из чије перспективе су посматрани, обрађени и анализирани архитектонски објекти и пројекти који су настали између два светска рата (историјске авангарде), у првим деценијама након Другог светског рата (неоавангарде) и периодима постмодерне и савремености. На крају истраживања понуђена је систематизација аксиома авангардне архитектонске праксе у дијахронијском и синхронијском смислу.

This dissertation represents a theoretical contribution to the study of the phenomenon of the architectural avant-garde during the long 20th century and its transformation – in relation to the original meaning and action of this practice – in contemporary era, at the beginning of the 21 st century. The research primarily starts from the following hypothesis: the action of authentic architectural avant-gardes is conditioned by a totalitarian and repressive social structure. Therefore, the dissertation points out the turn that happened in contemporary times, in which the current pseudo-avant-garde architectural forms are allowed, expected and encouraged. In this regard, such practices are not based on a progressivist and emancipatory character, as was the case with previous architectural avant-garde phenomena, but mostly on a formal formative action based solely on experimentation within the architectural form and its language, excluding any broader critical and political potential of disrupting the socio-political constellation of multinational consumer capitalism. The research is based on a critical-theoretical approach, analysis and interpretation of the architectural avant-garde, with a closer focus on experiment, that is, research through architecture and art. The subject of the dissertation are those experimental, radical, subversive and excessive architectural practices that aimed to change the entire world, as well as everyday forms of life in the space of sociality. The primary focus is on the specific experimental and radical practices that aspire to aesthetic revolutions – those architectural revolutions that significantly affect not only the sensory dimension of the individual, but also include all the surrounding social and political components through which the world is understood, perceived and experienced. The goal of this study is to theoretically examine and establish the place of the avant-garde within the theories of architectural and urban practices, that is, to offer an answer to the question of how radical avant-garde architecture provokes and challenges, changes and reorganizes the everyday life of the human community. Thus, through three central chapters, four theoretical conceptions of the avant-garde in architecture are critically interpreted: historical architectural avant- garde, architectural neo-avant-garde, architectural post-avant-garde and the phenomenon of architectural avant-garde in contemporary times. The task is to shed light on the influence of the radical, experimental and subversive acts characteristic of the avant-garde phenomenon of the development of architectural thought, ideas and practice. The dissertation establishes a new theoretical-critical division – artistic-architectural avant-garde and the aesthetic-architectural avant- garde, from the perspective of which are observed the architectural objects and projects that were created between the two world wars (historical avant-garde), in the first decades after the Second World War (neo-avant-garde) and postmodern and contemporary periods. At the end, the research offers a systematization of the axioms of avant-garde architectural practice in the diachronic and synchronic frames.

архитектонске праксе, авангардна архитектура, експеримент у уметности и архитектури, интердисциплинарна теорија, естетика архитектуре, теорија идеологије

architectural practices, avant-garde architecture, experiment in art and architecture, interdisciplinary theory, aesthetics of architecture, theory of ideology

72.01.036(043.3)

Tekst